Краснојарск (рус. Красноярск) град је у Русији и главни град Краснојарског краја. Налази се у јужном делу средњег Сибира, на обе обале реке Јенисеј. Краснојарск се налази на рути Транссибирске железнице. Према попису становништва из 2010. у граду је живело 973.891 становника. Краснојарск је добио статус милионског града: према подацима градских власти, 1. јануара 2013. број становника је достигао 1016385. Тако је Краснојарск постао петнаести милионски град у Русији и трећи сибирски град у коме је број становника већи од милион, после Новосибирска и Омска. Налази се отприлике 4100 километара источно од Москве.
Град је основан 1628. године као дрвена тврђава од стране једне групе козака.
Град је основан 19. августа 1628. године као руско погранично утврђење када је група људи из службене класе из Јенисејска, на челу са Андејом Добенскојем, стигла до ушћа реке Каче у Јенисеј и изградила утврђења која су била намењена заштити границе од напада домородачких народа који су живели дуж Јелисеја и његових притока. Упоредо са Канском на истоку, представљао је јужну границу руске експанзије у сливу Јенисеја током седамнаестог века.
Тврђава је добила име Красни Јар (рус. Кра́сный Яр) по називу места Јарин (дијалект Хакаског), месту где је изграђена, Kyzyl Char ('Црвена обала реке'), што је преведено као Красни Јар (користећи старо значење красни). Насеље је статус града добило 1690. године. Интензивни раст Краснојарска почео је доласком Сибирске руте (данас пут М53) у периоду од 1735. до 1741. године који је оближње градове Ачинск и Канск повезивао са Краснојарском и са остатком Русије.
Године 1749. метеорит масе око 700 килограма пронађен је на 230 км јужно од Краснојарска. Ископао га је Петер Симон Палас 1772. године, а превезао га је у Краснојарск, а потом у Санкт Петербург. Краснојарски метеорит је важан јер је био први паласит који је икада проучаван и први метеорит који је икада гравиран.
Године 1822. Краснојарск је постао административно средиште Јенисејске губерније. У 19. веку, Краснојарск је био центар покрета сибирских козака. У 19. веку, Краснојарск је био центар покрета сибирског козака. Крајем 19. века Краснојарск је имао неколико производних погона и железничких радионица и машинерију. Раст се наставио открићем злата и доласком пруге у 1895. години.
У Руској Империји, Краснојарск је био једно од места на која су протеривани политички прогнаници. На пример, осам декабриста је депортовано из Санкт Петербурга у Краснојарск након неуспеха побуне.
Краснојарска хидроелектрана
Након Руске револуције 1917. године, у периодима централизованог планирања (совјетски Петогодишњи економски план) у Краснојарску су изграђене бројне велике фабрике и постројења: Сибтјажмаш, бродоградилиште, фабрика папира, хидроелектрана (сада пета по величини у свету а други у Русији) и речне луке.
У1934. години формирана је Краснојарска Покрајина, са Краснојарском као административним центром.
Током стаљинистичких времена, Краснојарск је био главни центар система гулаг. Најважнији радни логор био је Краслаг или Краснојарски ИТЛ (1938-ц.1960) са две јединице смештене у Канску и Решјоти. У самом граду Краснојарску, током Другог светског рата био је истакнут радни логор Јенисејлаг или Јенисејски ИТЛ (око 1940–1941).
За време Другог светског рата, десетине фабрика евакуисане су из Украјине и западне Русије у Краснојарск и оближње градове, подстичући индустријски раст града. Након рата изграђене су додатне велике фабрике: фабрика алуминијума, металуршка фабрика, фабрика базних метала и многе друге.
Крајем 1970-их, Совјетски Савез је започео изградњу радарске станице са фазним низом на Абалаковој, близу Краснојарска, што је кршило Уговор о АБМ. Почевши од 1983. године, Сједињене Америчке Државе захтевале су његово уклањање, све док Совјетски Савез 1989. године није признао да је радарска станица прекршила Уговор о АБМ-у. Опрема је полако уклоњена са локације и до 1992. године званично је завршено са демонтажом, мада је опрема са локације била вероватно пресељена на нову локацију у близини Комсомољска на Амуру. У Краснојарску је такође била смештена Североисточна ваздушна база Краснојарск, која је након распада СССР-а претворена у стамбене блокове.
Након распада Совјетског Савеза и почетка приватизације, многи велики погони и фабрике, попут Краснојарске фабрике алуминијума, доспели су у власништву наводних криминалних власти и олигарха, који су проглашавали стечаје. Економска транзиција довела је до драматичног раста незапослености и бројних штрајкова.
Најпознатији финансијски скандал из друге половине 1990-их догодио се када је власништво над фабриком алуминијума у Краснојарску Анатолију Бикову поништено након што је оптужен за убиство свог партнера Вилора Струганова. На крају се испоставило да је оптужба лажна. Проблеми са власништвом фабрика у Краснојарску настављају се и током почетка 21. века, јер су готово све у власништву монополистичких финансијских група или олигарха.
Откако је Петар Пимашков изабран за градоначелника Краснојарска 1996. године, изглед града се постепено поправљао: старе историјске зграде обновљене су, асфалтни путеви су замењени поплочаним каменом, а бројни тргови и рекреациона подручја са фонтанама су реконструисана. Сада већина града задржава само неколико трагова свог некадашњег, једноличног, пост-совјетског изгледа.
Извор: www.wikipedia.com