Императори Сверуски

Потомство:
Николај Александрович; Александар ІІІ Александрович; Алексеј Александрович; Сергеј Александрович; Павле Александрович;Александра Александровна; Марија Александровна; Георг Александрович; Јуријевски; Олга Александровна Јуријевскаја; Катарина Александровна Јуријевскаја; Јевгениј Иванович Алексејев.

Александар ІІ Николајевич (рус. Александр ІІ Николаевич; Москва, 29. априла 1818 — Санкт Петербург, 13. марта 1881) био је руски император од 1855. до 1881. године. Након завршетка Кримског рата Александар ІІ је започео са спровођењем друштвених и економских реформи, од којих су најважније биле реформа села (1861), реформа универзитета (1863), земска и судска реформа (1864), реформа цензуре (1865), реформа градова (1870) и војне реформе (1860−1870). Прва и најважнија по становништво и народ била је реформа села из 1861. године. 5. марта 1861. године царским манифестом је ослобођено око 23 милиона сељака. Од тада земљопоседници нису имали право да располажу са кметовима, да их кажњавају ни пресељавају. Револуционарно-демократски и либерални кругови су критиковали ове реформе.
Многе организације се нису слагале са његовом политиком. Међу њима се налазила и организација Народна воља, чији је комитет донео одлуку о убиству цара. После многих неуспелих покушаја 13. марта 1881. Александар ІІ је убијен у бомбашком нападу који је извршио члан организације Народна воља, Пољак Игнације Хрињевицки, са ким је блиско сарађивала и Јеврејка Гесја Гелфман. Један од учесника атентата био је Николај Кибалчич.
Након смрти Александра ІІ престо је наследио његов син Александар ІІІ Александрович (1881−1894).
Александар је син Николаја І (1796—1855) из династије Романов и пруске принцезе Шарлоте (1798—1860) која је после преласка у православље носила име Александра Фјодоровна. Његово рођење донело је велико олакшање династији Романов, с обзиром на чињеницу да цар Александар І није имао деце, као ни његов млађи брат Константин Павлович, тадашњи наследник престола. Наиме, Закон о престолонаслеђу из 1797. године подразумевао је предају престола искључиво по мушкој линији. Самим тим, престо је, након смрти актуелног цара и престолонаследника требало да пређе у руке Александровом оцу, великом кнезу Николају Павловичу. Овај догађај Романови су примили са олакшањем, с обзиром на то да у царској породици није било принова читавих 20 година.
Познато је да је Николај І јако волео свог сина првенца, али и да га је од малих ногу васпитао спартански. Кнежевски пар је током два своја путовања у иностранство, предузета у циљу поправљања здравља кнегиње Александре Фјодоровне од септембра 1820. до августа 1821. године и у јесен 1824. године, сина остављао на старање баки. Тако је мали Александар све до своје шесте године био под патронатом "женског друштва". Након тога, његово васпитање је преузео Карл Карлович Мердер.

Извор: www.wikipedia.com