Године 882. настала је Кијевска Русија. Њен оснивач је био Олег. То је била прва источно европска држава. Држава је формирана око града Кијева 882. године, а функционисала је до XII века, тачније до 1240. године. Пресудан утицај на распад Кијевске русије, био је напад Монгола.
Кијевска Русија је прихватила хришћанство за време владавине кнеза Владимира Великог, 988. године. Златно доба Кијевске Русије било је за време владавине Владимира Великог (988.-1015.) и Јарослава Мудрог (1019.-1054.).
Олег је 907. године кренуо у напад на Византију, тачније Цариград. Постојала је потреба да се обезбеде повољнији услови за руску спољну трговину и то је био главни разлог напада на Византију. Око 2000 бродова са по 40 војника је кренуло у напад. Олегова војска (скити), је уништавала све пред собом, убијали су становништво и уништавали светиње. Када су стигли до Цариграда, Византијски цареви нису у то време били у престоници. Олег се у Кијев вратио са великим пленом. Купио је све што је стигао: злато, сребро, свилу, вино. Олег се представио као велики вођа и озваничио постојање велике Кијевске Русије. У то време ромеји (Грци) су водили рачуна о интересима Русије. Уговори о миру и трговини између Русије и Византије потписани су 909. и 911. године.
Тај уговор је био повољан за Русију зато што су руски трговци били ослобођени плаћања царина.
Нападом на Цариград и трговинским уговоом, Олег је ојачао власт унутар земље. Олег је умро 912. године. Наследио га је кнез Игор.
Игор је дуго владао. 915. године је закључио мир са Печенезима, али, већ пет година касније, Руси и Печенези су опет ратовали. Кнез Игор је ратовао и са Вјатићима зато што су они, одмах после Олегове смрти, одбили да признају врховну власт Кијева. Победио је Вјатиће и они су били приморани да плаћају данак.
941. године, Игор је поново кренуо у напад на Цариград. Кренуо је са десет хиљада војника, али, Грци су уништили руску војску уз помоћ грчке ватре.
944. године, Игор је поновио напад на Византију, али пресрели су га византијски изасланици. Тада је предложено склапање мира и плаћање данка. Игор је прихватио предлог, тако да је Нови трговински споразум закључен 944. године. Међутим, овај уговор је био неповољнији од Олеговог, зато што су руски трговци морали да плаћају царину за трговину у византијским земљама.
945. године десио се устанак Древљана. Кнез Игор је кренуо да купи данак у град Искоростењ. Данак је покупио и пустио је један део дружине да се врати у Кијев, а са неколицином је остао да “мало обилази људе“. Древљани су се побунили и супроставили су се пљачкашима. Кнез Игор је погино са неколицином својих људи. Био је растргнут на делове, тако што је био привезан за два дрвета.
Олга је прихватила врховну власт, зато што је њен син Свјатослав био малолетан. Имао је свега три године. Олга није желела да улази у обрачун са древљанима, тако да је увела оброке који су одређивали колико данака поданици треба да плате, чак су била и одређена места на која су обвезници довозили данак.
Олга је 955. године отпутовала у Цариград и тад је склопљен нови споразум између Византије и Русије.
Олга је примила хришћанство и на крштењу је добила име Јелена. За време њене владавине, хришћанима није било забрањено да исповедају своју веру.
Олга је владала до 962. године, када је од ње власт преузео њен син Свјатослав.
Свјатослав је преузео власт 962. године. Свјатослав је био владар у чијој глави су непрестано били ратови, а тако је и васпитан, да буде ратник. Свјатослав је покорио Вјатиће који су после Игорове смрти одбили да признају врховну власт Кијева. Освојио је Саркел, хазарску тврђаву на Дону. Потпуно је разорио град Итил, престоницу Хазарије, тако да је Хазарски каганат престао да постоји. На месту Саркела настала је стара руска колонија Бела Врежа. Свјатослав је 967. године ратовао на Дунаву код Доростола. Руска војска од 60.000 људи, је победила бугарску армију од 30.000 војника. Освојио је подунавске градове, а загосподарио је у Перејаславецу. Бугарски цар и његова породица су послати руском владару као плен. После смрти своје мајке олге, 969. године, Свјатослав је поделио земљу између тројице својих синова. У Кијев је поставио Јарополка, Олега у земљу древљана, а у новгород је послао Владимира. Свјатослав је са својим савезником, бугарским царем, освојио Пловдив и ушао је у Тракију. Чак је имао намеру да нападне Цариград, али је у бици код Аркадиопоља руска војска била преполовљена. Свјатослав је са 10.000 војника остао заробљен у Доростолу (тврђави на Дунаву). Ту је провео три месеца. 971. године је закључен мир. Свјатослав се одрекао подунавске Бугарске, вратио је Доростол и ослободио заробљенике. Дао је обећање да неће ратовати против грка. Византинци су пропустили Русе и сваком русу су дали хлеб за пут, а поред хлеба, дали су им и сребро. Склопљеном миру, Свјатослав се није радовао. Говорио је да ће се вратити у Русију и да ће довести већи број војника. Међутим, то није дочекао. Њега и његову војску су дочекали Печенези на брзацима Дњепра. Свјатослав и сви преостали војници су изгинули. Курја, хан Печенага, наредио је да се оод преостале лобање кнеза, направи пехар и да се окује у сребро.
Владимир је дошао на власт 980. године, тако што је истерао Јарополкове људе из Новгорода. Владимир је одмах решио да запроси кћер од Рогволда. Рогволд је био Полоцки владар. Владимир је хтео да на тај начин добије Рогволда као савезника у борби против Јарополка. Међутим, Рогволдова кћи је одбила просидбу, јер, желелa је да се уда за Јарополка.
Владимир је заузео Полоцк са својим ујаком. Хтео је на силу да ожени Рогенду и да убије њеног оца и браћу. Касније је у бици код Љубеча поразио Кијевљане. Владимир је имао договор са Јарополковим слугом, Блудом, да на превару доведе Јарополка из Кијева у град Родњу и да га убије. То је и учињено. Посекли су га мачевима, а после убиства Јарополка, Владимир је рекао: “Нисам ја први почео да убијам браћу“. После тога, Владимир је постао једини владар Русије.
Када је заузео Кијев, Владимир је истерао Варјаге из Русије у Константинопољ, а уместо њих за своје савезнике и ратнике, узимао је људе који су живели у земљама које су биле потчињене Кијеву. То су била разна словенска и угрофинска племена. Са тим племенима, Владимир је ишао у лов и правио пирове.
За време своје владавине Владимир је ујединио све источнословенске земље. Пољској је 981. године преотео Пшемишљ. 981. и 982. године је победоио Вјатиће; 984. Радимиће, а 993. је напао Хрвате.
Како је време одмицало, све већи број племена је признавао власт Кијева, тако да је почела да се образује староруски народ и сви су говорили једним језиком, имали су заједнички културу, и целу Русију су сматрали својом земљом. За време његове владавине, у стару руску државу су ушле и земље северних Угрофинаца: Чуди, Мерје, Веси. Иначе, за време Владимирове владавине, територија Русије је постепено расла, јер се наставило расељавање Источних Словена у североисточном, источном и југозападном смеру.
Владимир је у градове постављао своје намеснике који су сакупљали порезе, извршавали су судску власт и одржавали су унутрашњи поредак. Кнез Владимир је иначе имао дванаест синова и када су они одрасли, послао их је да буду намесници у: Новгороду, Полоцку, Турову, Ростову, Муром, Пскову, Смоленску, Искоростењу и у још неким градовима.
Оно што је било најважније за Русију у Х веку, било је примање хришћанства 988. године. До 988. године. Руси су се клањали разним боговима. Неки су веровали у бога муње којег су звали Перун, док су обични људи веровали у Велеса, који је за њих био бог стоке.
Када је Владимир окончао рат са Јарополком, хтео је да у Кијев буде религиозни центар свих Источних Словена, тако да је у Кијеву направио пагански храм у којем су стајали идоли различитих богова. Перун је постао врховно божанство.
Међутим, Владимир није био задовољан са првом верском реформом, зато што су људи, као и раније, поштовали традиционалне богове, па је самим тим био и отежан контакт са развијеним хришћанским државама. Хришћанство је са свим особинама и карактеристикама, више одговарало развоју русије у Х веку.
Међутим, хришћанство није била једина религија у Русији. Постојао је и јудаизам, његови представници су били чланови хазарског друштва; а постојао је и ислам, муслимани су били Бугари који су живели уз Волгу. Односи Русије са Хазарима и Бугарима, билли су непријатељски. Међутим, са Византијом су односи били добри и корисни и све је водило ка хришћанству. Владимир је, са неколиицном битних људи, изабрао хришћанство, бирајући између ислама, јудаизма.
Руском примању хришћанства, претходили су неки важни догађаји. Владимир је хтео, да 968. године покрсти Русију, међутим настао је проблем зато што је Византија хтела да покрштавање обаве Грчки свештеници, што би касније значило, да су сви они који су крштени у Грчкој цркви, потчињени константинопољском патријарху. Владимир је 988. године напао Херсон, византијски град на Криму. Те године се крстио. Касније је Владимир наредио да сви идоли буду уништени. Русија је, примањем хришћанства, у потпуности променила унутрашњи живот. Хришћани су почели да проповедају, да подучавају људе да не убијају, да не краду. А на крају, утицали су на многе да не живе од пљачке.
Када је Владимир умро, у Кијеву је у то време био његов најстарији син Свјатополк. Становници Кијева нису волели Јарополка, острадао. Убице је послао његов брат Свјатополк. Борисов брат Глеб, је хтео да освети брата, међутим, то му није пошло за руком. Свјатополк је позвао Глеба да дође и да обиђе оца. Рекао му је: “твој отац је на самрти, жели да те види!“. Када је Глеб кренуо да види оца, његову лађу је пресрео Свјатополков кувар и заклао га. Борис и Глеб су проглашени за светитеље, већ после Јарославове владавине. Они су били први руски светитељи, велиикомученици.
Свјатополк је намеравао да убије и Јарослава, међутим, Јарослав је заједно са Новгорођанима и Варјазима кренуо на Кијев, тако да је поразио Свјатополкову дружину. Свјатополк је побегао у Пољску код свог таста, а Јарослав је заузео Кијев. Јарослав је, 1016. године, у знак захвалности за помоћ, Новгорођанима дао Устав Јарослава Владимировича. Године 1018. Свјатополк је освојио Кијев. У томе су му помогли Пољаци. Међутим, Јарослав је уз помоћ Варјага и Новогорђана опет поразио Свјатополка. Тада је Свјатополк побегао без трага.
Мстислав је, 1023. године, напао Јарослава, свог рођеног брата. После неколико сукоба, Мстислав и Јарослав су се договорили да поделе Русију. Мститслав је узео Тмутаракан, Чернигов и леву обалу Дњепра. Кијев је припао Јарославу, као и још неке земље.
За време своје владавине, Јарослав је тежио ширењу граница Русије. Угорњем току Волге је основао Јарослављ, а на обали Чудског језера, у земљи Еста, основао је град Јуриј. Јарослав је са својим братом Мстиславом преотео црвене градове од Пољске. Те градове је Пољска освојила за време Свјатополкове владавине. Чак је успоео да успостави добре односе са Пољацима, чак су им Руси помагали у борби са Чесима и балтичким Словенима. За време Јарославове владавине, део територије Јутвига је ушао у састав Русије. Што се тиче Византије, односи су се заоштрили почетком XI века. Јарославов син Владимир, напао је Византију 1043. године, али, није имао успеха. После су се односи нормализовали. Јарославов син Всеволод је оженио Марију, кћерку византијског цара Константина Мономаха. Син од Всеволода и Марије, био је Владимир Мономах. Изјаслав, други Јарославов син, оженио је сестру Пољског краља Казимира. Јарославова кћерка Ана се удала француског краља Анрија I, а Јелисавета, друга Јарославова кћерка, се удала за норвешког краља Харалда, док је Анастасија била жена угарског краља Андрије. Јарославова унука Евпраксија, била је супруга немачког цара Хјанриха IV. Унук Јарослава Мудрог, Владимир Мономах, био је ожењен Гитом, ћерком последњег англосаксонског краља Хоролда II. Јарослав је показао да је водио рачуна и да је придавао велики значај династичким везама са европским земљама. Своје кћери је удао за краљеве великих држава, а синове је оженио са кћерима познатих краљева.
Што се тиче утицаја на веру, за време његове владавине, хришћанска вера се ширила. Подизао је цркве и манастире. Руска црква је припадала Константинопољској патријаршији. За време Јарослава Мудрог, број епископа је знатно порсатао, а 1051. године, за Кијевског митрополита је постављен Рус Иларион. Иларион је био први Руски писац.
Јарослав Мудри је био неко ко је доста волео да чита књиге, а и много је ценио образоване људе. При црквама и манастирима су се отварале школе за дечаке. У време Јарослава Мудрог, руска држава је напредовала у свим областима и за време његове владавине је доживела процват.
Јарослав је умро 1054. године у 76 години. Јарослав је пред смрт саставио Завештање. Јарослав је у Завештању навео правило наслеђивања. Престо се наслеђивао по реду. Значи, трон је заузимао следећи најстарији брат., а после његове смрти – следећи брат. Уколико више није било живе браће, престо је добија син најстаријег брата. Јарослав је ограничио право наслеђиванја на три старија сина: Изјаслава, Свјатослава и Всеволода. Само су они могли да наслеђују трон, а после њих, њихова деца. Вјачеслав и Игор, млађи синови Јарослава, били су изузети из Завештања, тако да нису могли да наслеђују Кијев. По завештању, Изјаслав је добио Кијев, Свјатослав је добио Чернигов, Всеволоду су припали Перејаслављ и Ростовско-суздаљска земља, Игор је добио Волињ, а унук Ростислав је добио Галицију. Полоцк је добио Рогволодов унук.
“Синови моји, живите у међусобној љубави. Ако будете живели у међусобној љубави, Бог ће бити уз вас и покораваће вам се непријатељи и живећете мирно, а ако будете живели расправљајући и свађајући се, пропашћете и уништићете земљу отаца својих и дедова својих.“
Године 1073. дошло је до сукоба међу Јарославићима. Свјатослав и Всеволод су отерали Изјаслава са престола. Свјатослав је заузео Кијев, а Всеволод Чернигово. Свјатослав је умро 1076. године, а после његове смрти Всеволод је ушао у Кијев. Међутим, није дуго био у Кијеву као кнез, зато што је своје место уступио брату Изјаславу који се вратио из Пољске. Касније су кнезови заратили, тако да је у бици на Нежатиној њиви 1078. године, погинуо кнез Изјаслав и неколико његових противника. Олег Свјатославич је побегао у Тмутаракан. Кнез Всеволод је ушао у Кијев 1078. године, ту је остао као велики кнез све до смрти 1093. године. Од 1093. – 1113. године, Кијевом је владао Свјатослав. Опет су се наставиле размирице међу браћом. Олег, који се вратио из Тмутаракана, тражио је од Владимира Мономаха, Чернигов, а који му је по редоследу наслеђивања припадао. Касније му је Владимир предао Чернигов. Касније су се размирице међу браћом наставиле.
“Зашто да свађама упропаштавамо Руску земљу? Зато Половци пљачкају нашу земљу. Хајде да се ујединимо и да заједно заштитимо Руску земљу. “ Ово су један другом говорили кнежеви на кнежевским окупљањима. 1097. године, у Љубечу су се окупили Свјатополк Изјаславич Кијевски, Владимир Мономах, Олег Свјатославич, Давид Свјатославич, Давид Игоревич и Васиљко Ростиславич. Договорили су се да сваки задржава део земње који је добио 1054. године, а које им је завештао Јарослав Мудри.
Од друге половине XII века Половци су стално вршили притисак на Русију. Оно на шта се Русија фокусирала у другој половини XI и XII века и оно што је био њен главни задатак, кад је спољна политика у питању, јесте да се заустави половецки утицај и притисак на земљу. Од 1068. године па све до деведесетих година, кнезови нису могли да се ослободе њиховог утицаја. Међутим то се променило са доласком на власт Владимира Мономаха. Он је у то време био најмоћнији вођа, а под његовим надзором су били велики делови Русије. Утицај Половаца је опао тек око 1103. године. Године 1105. су опет покушали да нападну Русију, али, били су заустављени. Владимир Мономах је 1107. године пресрео половецку војску и нанео им пораз и у тој бици је погинуо брат хана Боњака. 1011. године, Руска војска је напала Половце и после тога, утицај Половаца је ослабио, тако да су престали њихови напади на Русију. Многа њихова племена су отишла далеко од руских граница. У том нападу 1011. године, руску војску је предводио Владимир Мономах.
После Свјатополкове смрти 1113. године настала је велика побуна у Кијеву. Побуну су изазвали нижи слојеви становништва. Почели су да пљачкају домове од зеленаша и да их убијају. Такође, убијали су људе покојног кнеза Свјатополка. Ти побуњеници су опљачкали и дом од Путјате, а он је био потомак новогордског намесника Добриње. Након Свјатославове смрти, било је несугласица око тога, ко од Рјуриковића треба да заузме Кијевски престо. Путјат и неколицина његових присталица, желели су да на престо дође Олег Свјатославич. Он је био најстарији унук Јарослава Мудрог. Межутим, народ га није поштовао због његових веза са Половцима. Неки од присталица хтели су и Давида Черниговског, Давидовог рођеног брата. Међутим, Давид није желео престо. После Давида, кандидат за престо је био Владимир Мономах, тако да су његове присталице, које су чиниле већину у Кијеву, кренуле да га позову да преузме Кијевски престо. Владимирове присталице су се окупиле и опколиле његов двор. Позвали су Владимира. Рекли су му: „Ако не дођеш, многа ће се зла догодити. Биће опљачкани и кнегиња Свјатополкова и бољари и манастири.“ Владимир је дошао у престоницу, али, пре тога је једном одбио позив. Владимир је издао нови закон „О резама“ (о камати). По том закону, било је забрањено узимати више од 50% камате. Било је забрањено је држати затвореног, дужника који није платио на време, само ако је он ишао да обезбеди средства да плати дуг.
Када је ступио на престо, Владимир је имао више од 60 године. Он је желео да постигне јединство Кијевске Русије као што је било некада. Он је многе делове Русије предао у руке својим синовима. Ратовао је са Полоцким кнезовима, потомцима кнеза-шамана Всеслава. За време његове владавине, много је учињено за развој руских градова. Владимир је, углавном, био покровитељ приликом грађевинских радова. Поред тога што се бавио политиком, ушао је у историју и као познати писац. Народ је веома поштовао Поуке Владимира Мономаха Деци. Поука је била написана као упутство које отац даје својој деци. Своје синове је саветовао да се о свему старају. Његови наследници су морали да се старају о простом народу. “А што је најважније, немојте да заборавите сиромашне, храните их колико је у вашој моћи, и подајте сиротоме, и удовицу сами оправдајте и не дозволите да моћници униште човека. Немојте убијати ни праве ни криве нити наређивати да буду убијени.“ Владимир је наставио да ратује са Половцима и да их потискује, као што је радио његов претходник. Чак се умешао у унутрашње послове Ромејског царства, тако што је подржао свог зета Лава за цариградски престо. Владимир је умро 1125. године. На његово место је дошао његов син Мстислав. Он је на прсето дошао по очевом завештању, а не по редоследу о наслеђивању.
Мстислав jе владао Кијевом од 1125. – 1132. последњих година живота његовог оца, он је био у Кијеву и био је десна рука свог оца. Потрудио се да већина руских удела остане у рукама Мономаховића. Свог брата Јарополка је поставио да влада у Перејаслављу, у Ростово-суздаљску земљу је послао полубрата Јурија, а полубрата Андреја у Волињ. У Смоленск је послао свог другог сина. Као и његов отац, тако је и Мстислав наставио борбу са Половцима. Половци су напало Русију 1129. године, али Руска војска је одбила напад.
Почетак распада Кијевске Русије, почео је 1132. године, тј када је умро велики Кијевски кнез, Мстислав Владимирович. Након смрти Мстислава, на престо је ступио Јарополк Владимирович. Из власти Кијева изашли су Полоцк (1132), Новгород (1136) и још неке друге земље. Што се тиче економских разлога распада, ту се могу споменути неутрална привреда, раст кнежевске и појава бољарске приватне својине над земљом, изјденачавање степена развоја привреде центра, са бившим периферним областима Русије., развој градова који су постали центри локалног занатства и трговине. Друштвени узроци распада били су формирање локалног племства у процесу стапања старог племства са кнежевим људима. После Јарополкове смрти (1139.) на Кијевски престо је дошао Мономахов син Вјачеслав. Међутим, неколико дана касније, њега је протерао Всеволод Олегович Черниговски. Он је боравио у Кијеву до 1146. године, те године је и умро. После његове смрти, уместо јединествене кијевске државе је настало више од десет независних држава. У склопу поделе Кијевске Русије, у западним областима су створене две кнежевине: Галичка и Волинска, које су се 1199. године ујединиле у Галичко-волинску кнежевину. Тачније, волински кнез Роман Мстиславич (1205. године) је проширио своју власт и на галичку област. Кнез Роман је 1204. године одбио позив римског папе Иноћенетија III да пређе на римокатоцилизам.
Извор: www.wikipedia.com