Совјетски савез

Совјетски Савез (рус. Сове́тский Сою́з), званично Савез Совјетских Социјалистичких Република (скраћ. СССР; рус. Сою́з Сове́тских Социалисти́ческих Респу́блик), била је држава на великом делу севера региона Евроазије која је постојала од 1922, до распада, 1991. Формирање Совјетског Савеза је била кулминација Октобарске револуције. То је била прва социјалистичка држава на свету, са политичком организацијом коју је дефинисала Комунистичка партија Совјетског Савеза. Територија Совјетског Савеза је варирала, а у најскоријим временима је приближно одговарала територији позне Руске Империје, уз значајне изузетке Пољске и Финске.

У Уједињеним нацијама је СССР укупно имао три места, с обзиром да су поред самог Совјетског Савеза место у УН имали и Белоруска ССР и Украјинска ССР. Све три државе спадају у земље осниваче Уједињених нација, иако су Украјинска и Белоруска ССР биле саставни део Совјетског Савеза.

Историја

Совјетски Савез је дошао на место Руске Империје, чији је последњи монарх, император Николај ІІ владао до 1917. Модерне револуционарне активности у Русији су започеле устанком декабриста 1825. године; мада је кметство укинуто 1861, то је учињено под условима који су били неповољни за сељаке, што је охрабрило револуционаре. Након револуције 1905. године основан је парламент, државна дума (1906), али је цар наставио да се одупире преласку са апсолутистичке на уставну монархију. Политички и социјални немири су настављени, а током Првог светског рата су погоршани, услед војних пораза и несташице хране.

Савез Совјетских Социјалистичких Република

Совјетски Савез је основан у децембру 1922. као унија руске, украјинске, белоруске и закавкаске совјетске републике, на чијем челу су биле бољшевичке партије. Од својих првих година, влада Совјетског Савеза је била базирана на једнопартијској власти комуниста, како су Бољшевици себе називали од марта 1928. После необичне економске политике ратног комунизма за време грађанског рата, када је совјетска влада дозволила да одређена приватна економска активност коегзистира са национализованом индустријом током 1920-их и потпуно одузимање хране на селу је замењено порезом у храни. Дебата о будућности привреде је пружила подлогу совјетским лидерима за борбу око власти након Лењинове смрти 1924. Постепеним консолидовањем свог утицаја и изоловањем ривала унутар партије, посебно Лењиновог очигледнијег наследника Лава Троцког, Јосиф Стаљин је постао самостални вођа Совјетског Савеза крајем 1920-их. Стаљин је 1928. представио први петогодишњи план за изградњу социјалистичке привреде. У индустрији је држава преузела контролу над свим постојећим предузећима и започела интензиван програм индустријализације; у пољопривреди је држава присвојила имовину сељака да би успоставила колективне фарме (види Колективизација у Совјетском Савезу). Совјетски Савез је постао велика индустријска сила; али је имплементација плана раширила беду у неким сегментима становништва. Колективизација се суочила са отпором кулака, што је резултовало огорченом борбом многих сељака против власти, глађу (Совјетска глад 1930–1933) и можда и милионима жртава (највише процене 14,5 милиона), посебно у Украјини. Социјални преврати су настављени и средином 1930-их, кад је Стаљин започео чистку у партији (види Велике чистке); из овог процеса је израсла кампања терора која је довела до егзекуције (највише процене 1 милион), затварања и протеривања (највише процене 9,5 милиона) људи (види Гулаг). Ипак, упркос овим немирима, Совјетски Савез се развио у моћну индустријску привреду у годинама пре Другог светског рата.

Распад Совјетског Савеза

Распад Совјетског Савеза је био процес дезинтеграције савезних политичких структура и централне владе Савеза Совјетских Социјалистичких Република, што је довело до независности свих 15 република Совјетског Савеза између 11. марта 1990. и 25. децембра 1991. године. Распад највеће социјалистичке државе на свету је такође означио званични крај Хладног рата. Државе настале распадом Совјетског Савеза: 1 - Јерменија, 2 - Азербејџан, 3 - Белорусија, 4 - Естонија, 5 - Грузија, 6 - Казахстан, 7 - Киргистан, 8 -Летонија, 9 - Литванија, 10 - Молдавија, 11 - Русија, 12 - Таџикистан, 13 - Туркменистан, 14 - Украјина, 15 - Узбекистан. Тенкови на Црвеном тргу током покушаја државног удара августа 1991. Како би покренуо стагнирајућу совјетску привреду, совјетски вођа Михаил Горбачов је покренуо процесе либерализације (гласност и перестројку) комунистичке, једнопартијске државе. Међутим, ова либерализација је довела до појаве дуго потискиваних националистичких покрета и међуетничких сукоба у бројним републикама Совјетског Савеза. Револуције из 1989. су довеле до пада социјалистичких држава које су биле савезнице Совјетског Савеза и до повећаног притиска на Горбачова да уведе више демократије и аутономије за конститутивне републике Совјетског Савеза. Под Горбачовљевим руководством, Комунистичка партија Совјетског Савеза је увела непосредне изборе, основала ново централно законодавно тело и окончала забрану деловања других политичких партија. Иако је референдум из марта 1991. године показао да је већина совјетских грађана била за опстанак Совјетског Савеза, његов легитимитет су оспоравале балтичке републике. Законодавна тела совјетских република су почела да усвајају законе који су поткопавали ауторитет централне владе и подржавали успостављање независности. Све веће политичке тензије су проузроковале да конзервативни врх совјетске армије и Комунистичке партије да у августу 1991. године изврше државни удар како би збацили Горбачова и поново успоставили ауторитативни и чврст централизовани режим. Иако државни удар није успео због отпора грађана предвођеним Борисом Јељцином, тадашњим председником РСФСР, удар је увећао страховања да ће реформе бити поништене, па је већина република почела да проглашава независност. Председници Русије, Украјине и Белорусије Борис Јељцин, Леонид Кравчук и Станислав Шушкевич су се 22. децембра срели у тајности и договорили да распусте Совјетски Савез и да га замене са лабавом унијом заснованој на добровољном чланству под именом Заједница независних држава. Све више немоћан услед догађаја, Горбачов је поднео оставку 25. децембра 1991. године, што је званичан крај Совјетског Савеза. Русија је по међународном праву призната као једина држава наследница Совјетског Савеза и преузела у свој посед целокупни арсенал совјетског нуклеарног оружја.
Револуције из 1989. године и распад Совјетског Савеза су довеле до краја вишедеценијског непријатељства између НАТО и Варшаквског пакта, што је била главна одлика Хладног рата. То је такође означило пад марксизма-лењинизма као владајуће идеологије, а једине две маркистичко-лењинистичке државе су Северна Кореја и Куба (иако су многе невладајуће партије у другим државама наставиле да заговарају марксизам-лењинизам). Ова два бивша совјетска савезника су успела да се одрже упркос нестанку совјетске економске помоћи и политичке подршке од које су зависиле. У државама бившег Совјетског Савеза, резултати распада су мешовити. Балтичке земље су увеле демократске системе власти, док су Украјина, Белорусија и централноазијске државе имале ауторитативне политичаре. Русија је прошла кроз период политичке нестабилности и економског пада пре него што је достигла стабилност и економски раст под председником Владимиром Путином. Чак и као независне државе, бивше совјетске републике су наставиле да одржавају блиске везе са Русијом и основале мулитлатералне организације као што је Евроазијска економска заједница и Савез Русије и Белорусије да ојачају економску и безбедносну сарадњу.

Државе које су настале распадом Совјетског Савеза:

Русија
Јерменија
Азербејџан
Белорусија
Естонија
Грузија
Казахстан
Киргистан
Летонија
Литванија
Молдавија
Таџикистан
Туркменистан
Украјина
Узбекистан

Извор: www.wikipedia.com